О ВОЈВОДИ СТЕПИ СТЕПАНОВИЋУ
Предање каже да су се преци Степе Степановића доселили из Херцеговине или Лике . Населили су се у Кумодражу, селу крај Београда, где се 28. фебруара 1856. као трећи син Ивана и Радојке, родио мали Степан. Када је напунио седам година, родитељи су одлучили да он буде тај који ће изучавати школе. Два старија брата остала су на селу. Био је доста добар ђак, вредан, упоран али и врло несташан. Кажу да је највише волео историју , а да се се око математике много мучио. У шестом разреду гимназије, Степан је одлучио да школовање настави у Ариљеријској, данашњој Војној школи.
1874. је обукао униформу питомца Артиљеријске школе и није је скинуо до јесени 1919. године, када се повукао из активне војне службе. Био је водник, командир чете, командант батаљона, пука, бригаде, дивизије, армије. Два пута је био и министар војске. Остао је упамћен и као изузетан предавач и строг, али правичан професор на Војној академији у Београду. Генерал Воја Живановић овако је описао војводу Степу:
-У рату, на бојиштима, био је храбар, улазио је у зоне ватре без бојазни, никад нико није могао да примети да је у тим моментима уплашен, нервозан. Био је засипан непријатељском пешадијском ватром, али се није повлачио с тог места све док није сазнао оно што га је као официра занимало: како се држи непријатељ и како се понашају старешине и војници којима он командује...-
У Првом балканском рату (1912-1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом. Заузимање Једрена као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха ове армије и њеног команданта.
Када је почео Први светски рат, као командант Друге армије са својом војском извео је марш-маневар преко Коцељева и Текериша. У страховитом ноћном судару поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије.За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914.године, унапређен је у чин војводе.
Остало је записано са су га у Валони, приликом повлачења наше војске на Крф, први пут видели сломљеног:
- За све време војвода је марамицом брисао сузе које су, као потоци, лиле. Сви смо ми, онако гладни и изнурени, били као скамењени. Он, чије срце ни у највећој опасности није задрхтало, плакао је...
Други велики успех војводе Степе везан је за пробој Солунског фронта. Његове трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док 29.септембра 1918. године нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут коначном ослобођењу Србије. Ова вешто изведена операција као и прва савезничка победа извојевана на Церу 1914., уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рта и српске ратне историје.
Упркос томе, славни војвода је и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао скроман, није се отимао о титуле, параде, одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно служио својој домовини. Када је отишао у пензију 1919. године, војвода је повучено живео у кући свог таста у Чачку, занимајући се кућним пословима, унуцима, цвећем у башти.
Остало је упамћено да је до краја живота спавао на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Сељачко дете које је самом себи крчило пут кроз живот уздижући се до висина великог војсковође, овај ретко честит и поштен човек читав свој живот изразио је у свега неколико речи:
-Из народа сам поникао, он ме начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха.
